Током полувремена веома гледане кошаркашке утакмице између Југославије и Немачке, 1. јула 1999. године, гледаоци локалне ТВ Лесковац су били шокирани када се техничар ове телевизијске станице изненада и неочекивано појавио на њиховим ТВ екранима. У петоминутном обраћању упућеном својим суграђанима, очигледно нервозан, Иван Новковић емитује претходно снимљену видео касету изражавајући своје неслагање са политиком тадашње локалне власти, али и државног режима на националном нивоу. Овај чин је био огроман преседан и још веће изненађење за то време, и то из више разлога:

• ТВ Лесковац је била под потпуном контролом општине, односно локалне власти и радила је само по инструкцијама и за интерес локалног и државног режима који је у то време контролисао готово комплетан проток јавних информација у Лесковцу. У неку руку ТВ Лесковац је била чак и радикалнија копија националне Радио Телевизије Србије, тада популарно назване „ТВ Бастиља“.
• Лесковац је од остатка грађана Србије у време 90-тих био обележен као „црвени“ и „комунистички“ град. Ово због константних и убедљивих изборних победа политичке партије Слободана Милошевића на изборима. Лесковац никада није имао, као многи други градови у Србији, локалну власт састављену од, на националном нивоу опозиционих политичких партија. Самим тим, готово нико из осталих делова Србије вероватно није очекивао грађанске антирежимске протесте у Лесковцу, традиционално снажном упоришту Социјалистичке партије Србије.
• Ово чин није само представљао „напад“ на локалну власт, већ пре свега и напад на државни режим, што је у то време било веома опасно. Такође, по први пут и на јединствен начин је искоришћен електронски медиј под потпуном контролом режима да се закаже грађански протест против тог истог недемократског режима. Медијска блокада је барем на кратко била прекинута. Ово је био и први и последњи случај у Србији да се један електронски медиј, контролисан од стране режима, искористи за заказивање протестног окупљања против тог истог режима.

Новковић је током свог телевизијског обраћања позвао све оне суграђане који деле његово тада изнесено и већ поменуто мишљење, да се четири дана касније окупе у центру Лесковца и изразе своје незадовољство деловањем режима. Тако 5. јула 1999. године око 20 000 грађана Лесковца, по проценама домаћих и страних медија, одговара на овај позив и окупља се у центру Лесковца, изражавајући своје незадовољство општом ситуацијом и стањем права грађана у земљи, али пре свега и неслагање са тада актуелним деловањем политичара у локалној власти, као и оних на државном нивоу.

Дакле, тог 5. јула 1999. године почињу грађански протести који трају још око месец и по дана, и то упркос одмазди режима оличеној у хапшењу и експресном осуђивању и упућивању на одслужење затворских казни десетак особа учесника грађанског протеста, укључујући и више оснивача организације, Новковића, Братислава Стаменковића и других. Упркос поменутим и разним другим репресивним напорима режима да протесте угуше, они су настављени и након поменутих хапшења која су се десила већ у првих неколико дана након почетка грађанских протеста у Лесковцу тог 5. јула 1999. године. Под вођством Горана Митровића, директора организације, грађани и грађанке као што су Дивна Станковић, Невена Костић и многи други, дневно су се обраћали грађанима са импровизоване говорнице у „широкој чаршији“ у центру Лесковца.
Након тачно 42 дана од почетка грађанских протеста у Лесковцу, бројни грађани који су у њима директно учествовали, 15. августа 1999. године формирају Народни парламент.
Зашто „народни“? Зато што је организација народна, брине о интересима народа и формирана је од стране народа.
Зашто „парламент“? Зато што и на локалном и на државном нивоу има парламената (локалне скупштине општина и градова, Народна скупштина Реп. Србије), али само у једном, Удружењу „Народни парламент, обични грађани представљају сами себи уместо да их представљају политичари, односно народни посланици и одборници.

Од настанка па све до демократских промена у земљи 5. октобра 2000. године, Народни парламент је углавном функционисао као локални грађански покрет чији су се чланови и волонтеру активно залагали за смену локалног и државног режима, те веома посвећено радили на пројекту демократских промена. Кад је 5. октобра 2000. године до тих промена и дошло, одговарајући на новонасталу ситуацију у којој више није било потребе за деловањем на послу уклањања једног недемократског режима, организација је реструктуирана, са јасно дефинисаним циљевима и плановима будућег деловања у више области од општег друштвеног значаја.

Због ангажовања на пољу реализације пројекта демократских промена 1999. и 2000. године, Народни парламент је у име Лесковчана, учесника грађанских протеста, током јавне свечаности одржане 13. јануара 2000. године у Београду, примио плакету и бронзану статуету песнице коју је доделио Народни покрет „Отпор!“. Ово је тада било највеће могуће признање за једну организацију која се залагала за демократске промене.

Текст на плакети: „Отпор! додељује ХЕРОЈУ ОТПОРА, граду Лесковцу, ПЛАКЕТУ за неизмеран допринос у борби за нову и слободну Србију“.

Тако је настао Народни парламент.