Током изузетно гледане кошаркашке утакмице између Југославије и Немачке, 1. јула 1999. године, гледаоци локалне ТВ Лесковац су били веома изненађени када се техничар ове телевизијске станице неочекивано појавио на њиховим ТВ екранима током полувремена утакмице.
У петоминутном обраћању упућеном својим суграђанима, Иван Новковић са сопственог радног места емитује претходно снимљену видео касету, изражавајући протест због лошег стања у држави и перцепцирано штетне политике локалне власти и државног режима на централном нивоу.
Овај чин је био огроман преседан за то време, и то из више разлога:
- ТВ Лесковац је 1999. године била под потпуном контролом локалне власти и радила је само по инструкцијама и за интерес локалног и државног режима који је у то време контролисао готово комплетан проток јавних информација. ТВ Лесковац је у то време по бројним критеријумима била чак и радикалнија копија Радио Телевизије Србије – медија од народа популарно названог „ТВ Бастиља“.
- Лесковац је од остатка грађана Србије у време 90-тих био обележен као „црвени комунистички“ град. Ово због константних и убедљивих изборних победа политичке партије Слободана Милошевића на изборима. Лесковац никада није имао као многи други градови у Србији, локалну власт састављену од опозиционих политичких партија. Самим тим, готово нико из осталих делова Србије није очекивао грађанске антирежимске протесте у Лесковцу, традиционално снажном упоришту Социјалистичке партије Србије.
- Ово чин није само представљао „напад“ на локалну власт, већ пре свега и напад на државни режим, што је у то време било веома опасно. Такође, по први пут и на јединствен начин је искоришћен електронски медиј под потпуном контролом режима да се закаже грађански протест против тог истог недемократског режима. Медијска блокада је барем на кратко била прекинута. Ово је био и први и последњи случај у Србији да се један електронски медиј, контролисан од стране режима искористи за заказивање протестног окупљања против тог истог режима.
Новковић је током свог телевизијског обраћања позвао све оне суграђане који деле његово тада изнесено мишљење, да се четири дана касније окупе у центру Лесковца и изразе своје незадовољство режимом.
5. јула 1999. године око 20 000 грађана Лесковца по проценама домаћих и страних медија, одговара на позив и окупља се у центру Лесковца, гласно и јасно изражавајући своје незадовољство општом друштвено-економском ситуацијом и недостатком медијских слобода.
Тог 5. јула 1999. године почињу грађански протести у Лесковцу који трају још око месец и по дана – упркос одмазди режима оличеној у хапшењу и експресном осуђивању и упућивању на одслужење затворских казни петнаестак особа учесника грађанског протеста – укључујући и више оснивача Народног парламента: Новковића, Братислава Стаменковића и других.
Упркос разним репресивним напорима режима да протесте угуше, они су настављени и након поменутих хапшења. Под вођством Горана Митровића, грађани и грађанке као што су Дивна Станковић, Невена Костић и многи други, дневно су се обраћали грађанима са импровизоване говорнице у „широкој чаршији“ у центру Лесковца.
Након месец и по од почетка грађанских протеста, грађани који су протесте покренули и жар одржавали живим, 15. августа 1999. године формирају Народни парламент.
Због ангажовања на пољу реализације пројекта демократских промена 1999. и 2000. године, Народни парламент је у име Лесковчана током јавне свечаности одржане 13. јануара 2000. године у Београду, добио плакету и бронзану статуету песнице коју је доделио Народни покрет „Отпор!“. Ово је тада било највеће признање за једну организацију која се залагала за демократске промене.
Текст на Плакети: „Отпор! додељује ХЕРОЈУ ОТПОРА, граду Лесковцу, ПЛАКЕТУ за неизмеран допринос у борби за нову и слободну Србију“.
Тако је настао Народни парламент.